Ваше Високопреподобенство Митрополите црногорско-приморски г. Јоаникије са свештенством, уважени предсједниче Скупштине Црне Горе господине Андрија Мандићу, поносни потомци породице Ћира Радовића, представници државних институција, драги гости, грађани Колашинa, браћо и сестре.
Данас у порти цркве Светог Димитрија, између звона и сjенке бријеста, стојимо да утихнемо и захвалимо Господу, јер данас не откривамо само споменик. Данас скидамо вео са властитог срца. Данас предајемо захвалност човјеку који је многима био искра у мраку, рука на рамену и молитва у најтежем часу. Бронза је подигнута да нас исправи, а мир овог дворишта дубок да нас умири. Пред нама није само споменик, него подсјетник на мјеру човјека коме је тишина била сапутник, а ријеч утјеха — блаженопочившег Митрополита Амфилохија.
Рођен на Божић, у Барама, дијете Мораче и Колашинa — неко наш из камена и воде понео је скромност, из школе књиге и упорност, из олтара молитве и жељу да буде близу човјеку. Пут га је водио далеко и увијек враћао кући: Београд, Париз, Рим, Берн, Атина, Света Гора; равнице Баната и стиjене Цетиња; одговорност Рашко-призренске епархије у тешким мјесецима и временима; далеки јужноамерички градови од Буенос Ајреса до бразилске обале. Говорио је многе језике – грчки, руски, италијански, њемачки, француски и језике предања, али је најљепше говорио језиком који се разумије без рјечника: језиком охрабрења и мира.
И на свим тим стазама грлио је вјером. Грлио је дјецу и старце, туђе бриге и своје уморе, градове и села као да их је малочас напустио и поново им се вратио. Његов епитрахиљ је гријао, његов длан је смиривао, његова ријеч је носила Јеванђеље у духу православља које је свједочило достојанствено и мирно.
Његов рад има видљиве и невидљиве плодове. Видљиви су у обновљеним и новоизграђеним црквама и манастирима широм Црне Горе, храму у Бару, у подгоричком храму који над градом стоји као брод наде, у обновљеној Цетињској богословији гдје се рађају ноте нових свештеничких гласова, до олтара на којима се лијечи срце народа.
Невидљиви су у стотинама разговора у четири ока, у народним кухињама које хране постидјелу глад, у тихо склопљеним мирењима, у опомени изговореној без горчине, у молитви да се помјери туђи камен са срца. Само Бог и они којима је то чинио знају. Гдје је долазио, обнављале су се Светиње, гдје је говорио, рађала се нада, гдје је ћутао, то ћутање је говорило више од ријечи.
Био је строг кад треба, али увијек праведан — онолико колико човек може бити када се ослања на Небо. У годинама тврдe буке стајао је испред људи са крстом и ријечју; тражио је да се поштују светиње, слобода савјести и достојанство сваког човјека.
Није распаљивао, него смиривао; није раздвајао, него сабирао. Као што су се мостови градили у тишини клесарских руку, тако је и он спајао обале — да вода носи наше разлике, а не људе.
Зато данас, нама који стојимо пред његовим спомеником, припада и понос и скромност. Понос, јер је управо и наш Колашинац, бивши предсједник Општине, Владимир Мартиновић, дао предлог и опредијелио средства из буџета за подизање овог споменика. Хвала му што је, са вјером и разумјевањем, препознао потребу да у срцу Колашина стоји лик онога који нас је учио миру, благости и саборности. Потребу да се овај споменик усправи на месту које му припада: поред цркве, под небом које је волио и у граду чије је чедо. Скромност, јер знамо да је лакше подићи кип него уздићи себе до мјере онога коме га дижемо.
И баш зато нека овај споменик буде наша учионица тишине под отвореним небом, нека овдје дјеца чују мирис тамјана и приче о светињама које је обнављао и чувао. Мјесто гдје ће млади и стари, захвално, шапнути “Хвала ти Господе на пастиру”. У свијету који брзо заборавља ви будите они који памте.
Који памте човјека који је са крстом у руци и молитвом на уснама предводио литије, бранио и одбранио светиње. Ако се икад двоумите куда, дођите овдје — станите, прекрстите се, послушајте тишину, и сјетите се пута! Тада ће и ова бронза проговорити; не гласно него јасно!
Блаженопочивши Митрополите Амфилохије — дијете Мораче и Колашина, наш — хвала ти за обновљене светиње и мостове међу људима; за ријеч која је хранила и кад је било оскудно; за храброст која није била вика, него тиха одлука добра. Ако икада скренемо — опомени нас благо; ако оклијевамо — охрабри нас тихо; ако посустанемо — подигни нас молитвом.
Завалан на указаној прилици да вам се данас обратим, док се сјећамо нашег Митрополита, ријеч препуштам неком ко је као и Митрополит поникао из истог камена, из исте молитве, исте Црне Горе. Морача и Ровачке планине одавно су се огледале једна у другој — као брат у брату, као ријеч у молитви. Из Мораче је потекао Митрополит који је проповиједао истину, из Роваца пјесник који ју је опјевао. Академик Матија Бећковић.
Галерија слика:
